martina mama, evo mene prve da te
jako mi je zao da je marta imala napadaj, al sva sreca da je sve dobro zavrsilo. mogu si mislit kolko vas to sve skupa prestrasi i daje vam brige, al kao sto kazes sva sreca da je rijetko i da je njeno opce stanje jako dobro, pa probaj gledat s te strane. ono sto ste vi uspijeli je stvarno nezamislivo i unatoc svim tim tegobama koje vas muce marta je jedno jako sretno dijete. ma ne mozemo si mi ostali pomoci,ona je stvarno ikona kojoj je uspijelo i koja je u nasim ocima odlicna, i uopce ne sumnjam da cete i ovo nekako proci. a za terapiju ti stvarno nemam sta kazat. samo znam da ste dosad kao roditelji uvijek imali dobru intuiciju i donosili najbolje odluke za svoje dijete pa tako cete i u ovome.
ja vam samo svima zelim da se drzite, i ljubite svoju hrabru martu
a sad da malo o nama. za razliku od vas ja sam stvarno u ajde, reci cu dosta velikoj depri. nebi puno o tome, samo jos da kazem da vjezbe idu super, iskorak je odlican, stajanje se toko poboljsalo da ja ne mogu vjerovati. od one prvotne ukocenosti ovo je milina. uspijeli smo jako opustit tetive i mozemo stajanje radit i sami.
al ono sto me pere zadnjih dana, je ostatak stvari sto nam steka, i po cemu jako zaostaje od ostale djece. radimo tolko defektoloski da sam morala smanjit fizikalnu al jednostavno drugacije nejde. neke stvari idu dobro, neke ocajno, i to me tolko baca u depru, da ne jedamput otrcim u kupaonu i placem a njega ostavim za stolom.tolo me uhvati panika da ponekad mislim dal ce moci u normalnu skolu. pa me opet necim iznenadi, i tako se mi vrtimo u krug.
najvise od svega mi je zao, sto me sad ni ovo sve sto nam motoricki dobro ide ne uveseljava kolko bi trebalo, i kolko sam mislila da me bude, jer sam radi ostalog jako ocajna i u strahu kako cemo.
eto, tolko od nas, pozdrav svima starim vjezbacima i jednoj novoj mami
i da, nora, ono su odlicne vijesti, pa i dvojka je super, zar ne?
ovu mrzim, ali pase uz post. nisam u depri, nego trazim podrsku.
