Priču treba pažljivo slušati i postavljati pitanja tipa:
Kakve je boje bio vuk?
Da li govori?
Ako dete odgovori pozitivno, poželjno je komentarisati
-Zaista, ja znam da vukovi inače ne pričaju!
Uvek je potrebno nastojati da se približe realnosti da ne odu predaleko u maštanju
Ovo nikad ne radim
i ne vidim smisla u tome da sustavno spuštam dijete na zemlju.Moja je jako naštovita i stalno u nekom svijetu izmišljenih likova, ali mi je i prilično jasno da ima sasvim solidan doticaj s realnošću.
Npr stalno želi da glumimo neke osobe koje su nam poznate iz realnog života. I mi se s njom igramo bez da dovodimo u pitanje realnost njene igre. Ali iz povremenih izjava vidim da je svjesna da te osobe nisu zaista radile to čega smo se igrali, niti da su zaista uvijek takvi kakvima ih zamišljamo da igra bude zabavnija.
Ili me jedan dan zatekla s pitanjem: Je li Maca Papučarica za zbilja? (Jadno dijete već neko vrijeme slaže sve papuče u jednu ladicu, iz koje smo morali preseliti sve što je ranije tu bilo). Rekla sam da nije, nego je to lik iz priče. Onda je pitala za Zubić vilu i Grica i Greca, koji svaki dan na glas plaču dok ona pere zube
Sve sam objasnila. Ali papuče su i dalje većinom u toj ladici, a ja i dalje svaku večer glumim kako Gric i Grec viču: nemoj! nemoj! ne diraj tu četkicu! nećemo pastu za zube! aaaaaaaa....! (to je nešto kao obrnuta psihologija, otkad su Gric i Grec ušli u naš život nemamo više problema spranjem zuba 
)
i čitamo i izmišljamo priče sa životinjskim likovima koji međusobno razgovaraju. Ali mislim da moje dijete, budući da imamo psa i mačke, i svaki dan imamo kontakte i s dugim životinjama, sasvim jasno može vidjeti kako stvari zapravo stoje. A igra je nešto drugo, i može sadržavati odmak od realnosti.