Moja prica.....

[Olivera]

Za Franku i nadicab cu da se prebacim na podforum za nedonoscice pa cemo natenane o svemu kakav je ovde rad sa malim bebama.<
>Svima ostalima zahvaljujem na podrsci i najvise mi je zao sto u tim danima nisam znala za forum jer sam sigurna da bi kroz sve to prosli zajednicki bi nam bilo mnogo lakse.<
>Mnogooooooooo lakse <i></i>

[mama tanja]

ja sam tek otkrila ovaj forum, pa da nešto napišem i na ovaj topic.<
>čestitam svim mamama koje su ovako nešto preživile, onaj osjećaj kad vidiš svoje malo, bespomoćno u inkubatoru ne može nitko opisati, a što je najgore ne možeš mu pomoći. meni je najteže bilo što nisam mogla zagrliti svoju bebu. prvi puta dodirnula tek nakon 15tak dana, mislila sam da ludim, da mi ga jedna sestra nije na svoju ruku dala još bih malo sačekala da ga pomilujem.<
>moj Domagoj je vec napunio 3 mjeseca i ima 4300g. sada kad ga vidim ne mogu da vjerujem da je to ona ista beba od 1740g!<
>najviše bih željela da zaboravim sve ono do njegovih 2200g odn. do izlaska iz bolnice. <
>mojih mjesec dana života prije i mjesec poslije poroda. Petrovu bolnicu i kafić Happy Day ne želim više vidjeti, neki dan sam tek opet prošla onuda, nisam to mogla izbjeći. i još nije gotovo, sada ću upoznati i dječju bolnicu u Klaićevoj - sada treba na operaciju preponske kile, ali to je valjda samo 3 dana u bolnici. <i></i>

[mama 30]

joj, evo da Tanja nije otkrila ovaj topic ne bih ni ja tako skoro<
>Strasna zivotna prica, svaka vam cast svima troje i sretno vam i dalje <i></i>

[vuva stari nick]

Nemam ništa za dodati, cure su rekle sve što i sama mislim, osim da me zbilja sram da sam tek sad vidjela i pročitala tvoju priču . <i></i>

[Olivera]

Svako ima neki svoj jedinstveni dozivljaj porodjaja ali nama je Luka priredio iznenadjenje u svakom smislu pa je zato prici i interesantna i uzbudljiva.<
>Sada se svega toga secam kao neceg jako lepog ali i stresnog.Tada sam uglavnom bila 24 sata pod stresom od kojih sam plakala "off and on" jedno 20 sati dnevno.<
>Bas me neki dan koleginica na poslu podseti kako sam joj plakala u zenskom kupatilu (jer sam se posle dve nedelje po porodjaju vratila mesec dana na posao).Ja zaboravila vec, ali potvrdjuje moje ubedjenje da stvarno nismo znali sta nas strefilo i da su nam mnogo svi pomogli,lekari i sestre, najvise da osetimo da sve imamo ponovo pod kontrolom. <i>Edited by: Olivera at: 10/21/02 3:09:32 pm<
></i>

[ramona]

Iako joss nisam majka i nisam ccak ni trudna, tvoja pricca me toliko dotakla da evo jedva zadrzzavam suze... Olivera, ti si pravi borac! Dok sam ccitala priccu ccitavo vrijeme sam strahovala za ishod...Hvala Bogu da je sve do
o zavrssilo! Drago mi je da ste i ti i Luka imali tako do
u njegu, da su svi bili spremni da odgovore na tvoja pitanja... ali opet je trebalo snage za izdrzzati sve to!<
>Ccitajucci ovu tvoju priccu i naccin na koji je pisana postalo mi je jasno zassto te cure na Forumu toliko vole... Olivera svaka ccast!<
>Pusa za Luku... <i></i>

[zana19]

I ja sam tek sada pročitala priču. Stvarno se imaš čime ponositi. Mora da je poseban taj tvoj Luka, kolegice. <i></i>